U ponedeljak, 20. maja, tužilac Međunarodnog krivičnog suda (MKS) Karim Kan saopštio je da njegova kancelarija traži naloge za hapšenje Benjamina Netanjahua i ministra odbrane Joava Galanta, što je izazvalo žestoku konkurenciju među američkim republikancima.
Gotovo svi su se pozabavili sastavljanjem najboljeg, najstrožeg i najnasilnijeg zakona kako bi zastrašili i uplašili MKS i njegove sudije da bi ih naterali da odbace zahteve i uzdrže se od izdavanja traženih naloga.
Pravno gledano, nalozi stižu i razmatranje pretpretresnog veća o njima je samo tehnička stvar. Konkurencija u Domu SAD-a dobila je povećanu žestinu od strane demokratske Bajdenove administracije kada je državni sekretar, Antoni Blinken, rekao pred kongresnom komisijom da je posvećen da kazni MKS za “duboko pogrešnu odluku” jer je čak i razmatrano pitanje podizanja optužnice protiv izraelskih zvaničnika.
Ovo je Amerika, zemlja slobodnih, zakona i reda i model ostatku sveta kada je reč o poštovanju zakona i primeni istog na sve. Bilo bi vrlo razumljivo da je takva drakonska pretnja dolazila iz neke zemlje trećeg sveta u nekom zaboravljenom kutku sveta. Ali kada dolazi od supersile je skandalozno i patetično, piše middleeastmonitor.
Američki predsednik je već izrazio svoje “ogorčenje” na MKS zbog smelog, barem do sada, Karima Kana, dovodeći u pitanje ne samo njegovu presudu iza zahteva za izdavanje naloga, već i, implicitno, dovodeći u pitanje njegovu smelost u poređenju Hamasa sa “demokratskim” Izraelom.
Genocid u Gazi je u više navrata pokazao da ne postoji nešto kao što je američka bliskoistočna politika.
Umesto toga, postoji izraelska politika i američki zvaničnici i zakonodavci će raditi samo ono što se dopada Tel Avivu, čak i ako to znači štetu sopstvenim interesima SAD.
Amerika je već sankcionisala MKS i njegovo osoblje. Već je usvojen zakon koji bojkotuje MKS i kriminalizuje svakog američkog građanina ili institucije koji bi, čak i greškom, mogli pomoći jedinom krivičnom sudu na svetu.
Ipak, njeni izabrani zvaničnici žele više od iste stvari. Prvo i najvažnije, SAD, koje bi trebalo da budu uzor ostatku sveta, ne priznaju jurisdikciju MKS-a i nikada nisu ratifikovale svoj osnivajući Rimski statut. SAD štče u redu u kojem su drugi koji odbacuju Međunarodni krivični sud, kao što su Sudan, Severna Koreja, Sirija i Rusija, a ovo su samo neke od zemalja koje Vašington obično opisuje kao odmetničke države.
Međutim, SAD su jedina zemlja na svetu koja je usvojila zakon koji svom predsedniku daje ovlašćenje da koristi sva raspoloživa sredstva, uključujući invaziju, bombardovanje, ucene, pa čak i kidnapovanje, ako je potrebno, da spreči MKS da krivično goni bilo kog američkog vojnika ili da MKS pritvori optuženog za neke zločine, a ima ih dosta koji se uklapaju u ovu kategoriju kriminalaca.
U julu 2002, američki Kongres je usvojio ono što je postalo poznato kao “Zakon o invaziji na Hag”.
U julu 2002. godine stupio je na snagu Rimski statut kojim je uspostavljen MKS i osnovan je Sud. U isto vreme, SAD su prethodnog oktobra izvršile invaziju na Avganistan, gde su njeni vojnici počinili stotine ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.
U pozadini, Vašington je već planirao invaziju na Irak, gde bi njegovo političko i vojno osoblje počinilo još više krivičnih dela nego što su to već učinili u Avganistanu. Dodajte tome činjenicu da je Vikiliks, nezavisno izdanje, nanosio velike povrede reputaciji Vašingtona otkrivajući sav “prljavi veš” da svet vidi. Svi ovi faktori naveli su kreatore američke politike da reaguju kako bi ograničili bilo kakvu potencijalnu štetu, posebno od novostvorenog MKS-a, najopasnijeg pravnog instrumenta rezervisanog za pojedince osumnjičene za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, gde je američko vojno osoblje među najvećim potencijalnim osumnjičenima, s obzirom na niz ratova u kojima ih njihova zemlja šalje da se bore širom sveta.
Samo nekoliko nedelja nakon stvaranja MKS-a, američki Kongres je doneo ono što je zvanično poznato kao “Zakon o zaštiti američkih službenika”. Iako ima za cilj da zaštiti vojne i političke službenike, zakon daje predsedniku širok spektar ovlašćenja da postigne taj cilj. On ga ovlašćuje da koristi sva raspoloživa sredstva da “oslobodi” bilo koje pritvoreno ili zatvoreno lice “od, u ime ili na zahtev” MKS-a.
Klauzula b. iz sekcije 2008. Zakona definiše ono što se naziva “pokrivene osobe” koji uključuje sve građane SAD koji deluju za vladu SAD i sve pojedince koji deluju za bilo koju savezničku vladu, kao što su zemlje članice NATO-a, na primer.
Međutim, odeljak 2013. Zakona proširuje tu definiciju kako bi uključio ono što Zakon naziva “glavnim saveznikom koji nije član NATO-a”, na primer, Australiju, Egipat, Izrael, Japan, Jordan, Argentinu, Republiku Koreju i Novi Zeland.
Svo vojno osoblje i vladini zvaničnici iz ovih zemalja imaju pravo na pomoć SAD protiv Međunarodnog krivičnog suda, na njihov zahtev. Oni gube takvu pomoć kada se njihove zemlje pridruže Sudu.
3. avgusta 2002. godine, tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš je potpisao zakon, što je navelo Hjuman rajts voč da ga u svom saopštenju nazove “Zakon o invaziji na Hag”, kritikujući zakone i predsednika što ga je potpisao. Od tada, ta fraza je postala sinonim za ozloglašeni zakon i koristi se za referencu i danas.
Zakon, delimično, objašnjava zašto mnoge druge zemlje još uvek ne prihvataju nadležnost MKS i odbijaju da sarađuju sa njim. Takve zemlje, posebno Izrael, jednostavno računaju na zaštitu svog saveznika, SAD, ako se Sud ikada usudi da otvori istragu koja uključuje njihovo političko ili vojno osoblje. Dajući sebi moć da deluje u cilju zaštite osumnjičenih ratnih zločinaca iz savezničkih zemalja, SAD zapravo korumpira svaki svetski potencijal za odgovornost koji bi svet mogao čak i da razmotri.
Izvor: middleeastmonitor.com
